Проф. др Бошко Сувајџић
Декан Филолошког факултета Универзитета у Београду
ОБНОВИТЕЉКА И НИШТИТЕЉКА
Збирка песама Хлеба и цигара! Милице Стојановић жестоко је, сирово, аутентично песничко првенче, које удара снажно, реже беспоштедно, хули немилосрдно. Збирка одаје нов, аутентичан женски песнички глас на сцени сатканој од блазиране моде и сентиментално-лирског пренемагања. Већ сам наслов збирке, али и сваког од четири песничка поглавља понаособ, указује на игриву духовитост као стилску особеност личне поетике, али и иронијско-сатирични отклон према традицији. У збирци се драмски изоштрено, рељефно, са смислом за детаљ, одаје проницљиви женски поглед на мушки свет у коме по своме ћефу живи искључиво мушко човечанство.
Песма „Копачи“ представља кредо за лирску јунакињу данашњице, која је приморана да се изрази криком, у тежњи да гласовима, немуштим, разарајућим, самоповређујућим, омогући да дођу до изражаја у поезији, која постаје знаковни језик глувих за реалност, слепих за боје, изопштених за друштво:
Сумњај.
Слушај.
Ослушкуј.
Копај.
Ровари по себи.
Нека се твој сопствени леш који копаш
оскрнави.
Нека се у фронцле претвори.
У прах.
Нека нестане са лица земље.
Као да никада није ни постојао.
Поезија је императив да се испитају крајње границе сопствених могућности, да се пробуди лирска интроспекција сна, подстакне нагон за преиспитивањем, поспеши болно задирање у сопство. Поезија је понирање у тело чувства, у сагорело ткиво језика, у гласове који кидају паукове мреже баналности којима је човек опкољен са свих страна.
Песникиња је чудо за себе и за свет. Дете Земље и Звезданог неба. Њена истина је бистра, хладна и пенушава. Само њој својствена. Опора, самоповређујућа. Што из језера (о)сећања шикља. Отуда је у ретроспекцији тренутка сагледана смрт поезије. У стерилној, санитарно-белој одаји стиха, са лудачком кошуљом кише, белим каишевима дана којима су руке привезане за електричну столицу краткометражног филмског времена, песникиња призива последњи налет божанске светлости. Или смрти. Кадар је филмски успорен, замрзнут. Ракурс горњи. Јер род је њен ваистину са Неба:
Тело поскакује, фокус се губи
бели каишеви су на рукама
на њима шнале које жуљају
а потребне су само маказе
и фик
једна фаза мање
и трас
да се покрене неки други филм.
Лирски субјекат је Она. Ни човек ни човечица. Музика. Вилинска. Телесни пад, сећање на лирску мезгру предела. Љуспа изгубљене невиности. Слика је интегрална, нема детаља нити времена за ретуширање. Мали снови из детињства постају хорор филмови велеградске одраслости („Мали снови“).
Поезија коју пише Милица Стојановић сва је у непристајању. Непристајању на свеприсутну медијску глупост, лаконску друштвену површност, меркантилни израбљивачки капитализам, наказну и перверзну менажерију тзв. успешних по(с)ловних људи, хуља и никоговића, јалових медиокритета, варалица и лопова, сецикеса и превараната.
Поезија је, ипак, женског рода. Од храбрости и страха, дубине и светлости. Од лепоте и стрепње, смионости и осећања. Од врлине. Од љубави. А љубав је присуство свемира у свакој (с)твари. Хумуса у земљи. Погледа у видику. Облика у прволику. И посве интимно пребивање у тајни у песми „Кад је жена најлепша“:
Зар жена није најлепша кад провири из гнезда
подбула од јутарњег мамурлука
са стидљивим осмехом у углу усана
присећајући се шта се то десило претходне ноћи?
И какав то мушкарац треба да буде
који ће баш то волети,
који ће је баш такву волети,
више од скорелих маскара,
више од лепљивих пудера,
више од смрдљивих парфема?
Они који се чуде томе,
они који не мисле тако
нека набију ту маскару себи у дупе,
само, да је заврте мало,
да четкице заголицају сву њихову машту
коју очигледно немају.
Нека облаче хаљине тих истих жена
и нек' играју у њиховим ципелама
својој мајци на гробу,
јер то није питање естетике
већ трауме из детињства.
Зато што су вас мајке стављале под сукњу,
зато што су вас предуго држале на сиси,
зато што су желеле да имају ћерке,
зато што вас ничему нису научиле
да је жена најлепша под крилима орла.
Ова поезија је још, сва у драмском расветљењу, клаустрофобична, ибзеновска, и не само у антологијској песми „Нора“, сценски оркестрирана:
Ја сам Нора и станујем у кућици за лутке
на крају уске, неасфалтиране улице
толико уске да посвађа сваки пут
комшије када се мимоилазе.
Ја сам непријатељ народа и имам терасу
са које не лете каменице на пут
којим залутали путници незграпног хода
гњецају у блату до колена.
Са ње се пружа поглед све до краја улице
којом не прођеш, а да останеш чист
као чипкане, уштиркане завесе на прозорима
које померају кућни духови.
Ја сам Нора и немам чипкане завесе,
гледам директно у очи, небо и мрак
који једе речи из утроба жена што ћуте
грабљивцима међа за опште добро.
За све је крива она, тако кажу,
а места за проширење више нема
заузела су их баште парадајза
и импровизована страшила од рита.
Поздравимо, дакле, ову поезију, која се у свом првенцу оглашава криком. Која нам, као конобарица у елитном ресторану („Дама на улици“, „Супер риба“), приноси деликатне, источњачки рафиниране укусе и мирисе, а ми јој се машамо за телесне облине („Док пење се уз степенице храбра, смела / лепрша хаљина од танког фланела / лист затеже висока ципела“). Која се не устеже да псује и хули („Шакти“, „Уроборос“, „Клетва“), и да истовремено боготражитељски воли и прашта („Нула година“, „Мали кофер“, „Друштво за заштиту животиња“). Има у њој ретке, ништитељске, и обновитељске енергије. И страсти. Поздравимо, дакле, ову поезију. И ову песникињу.
Назад на „Хлеба и цигара!”
Никола Оравец
Филозоф и песник
ЖЕСТОКА КРИТИКА СВЕТА БЕЗ ЉУБАВИ У КОЈЕМ УНУТРАШЊЕ ДЕТЕ НЕ МОЖЕ ДА ОПСТАНЕ
Милица Стојановић у својим стиховима оштро удара на све заблуде које осећа у свету којем је окружена. Желећи аутетничност, истину и разоткривајући и саму себе, она не остаје дужна никоме, оштро критикујући оно што јој стоји на путу као препрека. При томе не либи се да у својем песничком изразу уколико је то потребно употреби и по коју примерену псовку како би читалац без задршке осетио искрену побуну против постојеће стварности.
Свету не треба дете без љубави
јебем ли вам племе ружно!
Како у себи помирити свет у којем живимо са светом наших жеља и снова? Или заправо, како се одупрети свом том притиску друштва које од нас захтева да се прилагодимо и будемо подобни чланови „племена“ којем припадамо?
Збирка поезије Милице Стојановић „Хлеба и цигара!“ састоји се од четири циклуса (Све ће то народ поблатити, Ништа лично (само безлично), Хлеба и цигара (јер, доста смо се играли) и Из шупљег у разно). Хлеба и игара је сложићемо се, од вајкада био идеолошки оквир заједице – намирити, то јест нахранити и забавити како би већина остала послушна и како би чланови те заједнице наставили да раде и привређују. Стојановићева мења ову изреку у Хлеба и цигара, прилагођавајући је на тај начин нашим жаргоном у својеврсну сатиричну поруку.
Кроз сумњу критичким и циничним тоном Стојановићева доводи у питање све заблуде које осећа у отуђеној реалности која је окружује. Сумњати треба у све, чак и у себе, а када се чују интуитивни гласови који су јачи од свега осталог „тек тада се усуди / да коначно поверујеш у себе“.
Поред тога што не можемо имати ту сигурност да о свему дајемо истините судове, ауторка ипак даје шансу сусрету са неким Другим. Највише у песми „Ходник“ она сматра да иако себе види као ходник на ветрометини, где само пролазници ходају и не осврћу се једни на друге, да сама та просторија је једно могуће место сусрета али и место тражења где можемо наћи неког Другог који ће нас променити, којег ћемо ми променити, просветлити. Потом у песми „Нула година“ ауторка даје једну потпуно отрежњућу и оснађујућу животну гному:
Задржати ту радост,
ту разиграност,
неуморну жељу за игром,
гледати све као игру
и играти се
упркос свему!
То је оно дете којем се морамо увек враћати како бисмо могли живети, јер „Како? / А како другачије?“
Потом, поставља се питање ко ће заштити обичне људе који остају препуштени сами себи, који живе у сопственом филму, док нарцисоидно мазе своје кућне љубимце? Све наше незадовољство напокон не може нестати резовима естетске хирургије.
Наше тело остаје она граница, она слепа мрља која нас спречава, закључује на крају Стојановићева, јер оно нам не дозвољава да видимо светлост и постигнемо духовност. На тај начин она се и себи обраћа у песми „Психотерапија“ са „Ничег ту нема божанског, Милице“. Не може се ствар разрешити неким вишим смислом, нечим божанским, увек је потребно уложити напора и трагати.
Завршетакк ове збирке песама је нешто што заправо увек наново почиње а то је непрекидна авантура проналажења себе и аутентичне и изворне егзистенције.
Назад на „Хлеба и цигара!”
Драган Богутовић
Уредник Културног додатка, Вечерње новости
ЖЕСТОКИ СТИХОВИ
Ауторка две драме „Нација дегенерација“ и „Добри моји“ као и сценарија за филм „Шупљи људи“, Милица Стојановић (1983) огласила се првом књигом, збирком песама „Хлеба и цигара!“ која је све само не уобичајени песнички деби.
Према мишљењу рецензента др Бошка Сувајџића, ово је жестоко, сирово, аутентично песничко првенче, које удара снажно и беспоштедно. Одаје нов песнички глас на сцени сатканој од блазиране моде и сентиментално-лирског пренемагања. Свако од четири песничка поглавља понаособ, указује на игриву духовитост, али и иронијско-сатирични отклон према традицији. Драмски изоштрено, рељефно, са смислом за детаљ, збирка одаје проницљив женски поглед на мушки свет. Све је у непристајању на свеприсутну медијску глупост, лаконску друштвену површност, меркатилни израбљивачки капитализам, наказну менажерију твз. успешних пословних људи, јалових медиокритета, сецикеса и превараната. У овој књизи која се оглашава криком, има ретке ништавитељске, и обновитељске енергије и страсти, закључује Сувајџић.
Назад на „Хлеба и цигара!”
Миладин Шеварлић
Књижевник и драмски писац
ИРОНИЈА И ПОБУНА
Овде је реч о поезији веома личној, коју фасцинантна експресивност уздиже изнад нивоа приватности једне људске судбине. Овде приватност храни убитачну експресију, која нас води у сфере где се оцртавају контуре једног света, света у којем живимо, сада и овде. Тако се лично храни општим, а опште се храни соковима личног, и тако се ствара добитна комбинација или синтеза, на каквој пристојна уметност и почива. Већ сам наслов, што пародира латинско Панет ет цирценсес, даје основну ироничну интонацију овој збирци.
Иронија је проверен и ефикасан поступак, који нас спасава од баналности. Дијалектички парадокс уметности је у томе што не сме да представља опште место, нити, пак, да одише приватношћу, а мора, у исто време да се ослања и на општа места (јер она дају надлични смисао) и на приватност (јер она даје непосредну снагу изразу). Иронија се, дакле, јавља као средство које релативизује баналности, како општег, тако и личног исказа.
Дакле, лично, опште, иронично, прожима се овде, дајући, како снагу, тако и блиско осећање, које та поезија може у нама да изазове, а изнад свега лебди иронијом обавијено осећање трагике, безнађа, безизлазности. Али, то трагично осећање, опет, представља жесток катапулт за побуну, која није декларативна, већ избија из самога ткива песничког организма. Тако се успоставља склад између поезије и живота, али, без препричавања тзв. стварности, што би било далеко од озбиљне уметности. А уметност Милице Стојановић је озбиљна. У њој је остварена јака и уверљива, али не буквална, транспозиција живота у симболичке слике, ма колико оне деловале натуралистички.
Поезија Милице Стојановић је борба по сваку цену, без обзира на исход. Она, из дубине свога бића, добија спасоносну поруку, која гласи: суштина је у борби, не у исходу. Борба или Агон, представља основни мотив већине уметничких дела, од почетка човекове свести и културе. Тај Агон своди се, међутим, на „дијалектичку клацкалицу“, где победа или пораз представљају само гориво за нови успон или нови пад. И тако се одвија бескрајна игра нашег живота.
„Али, гле, ни то није сасвим тачно!“, што би рекао Кафка, јер ламент Милице Стојановић представља пре пркос него разочарање. Тај ламент носи у себи толико енергије, да се њоме поништава могућност једнозначног тумачења и из тог слојевитог језгра израста аутентични поетски израз наше песникиње. Све је јасно, а кад – као пажљиви читалац – уђете мало дубље међу слојеве значења ове поезије, онда ипак схватите, без обзира на „торнадо“ јасно усмерених праваца колико је тачно оно што је један индијски филозоф пре хиљаду петсто година рекао: „Поезија је оно што је речено, а још више оно што није речено“.
И у тој наоко невидљивој димензији ових стихова рађа се значење које тихо и тајно надилази први ниво директног исказа. А то тихо и тајно значење зове се љубав према животу, чежња за лепотом и сањаним смислом. У томе и лежи значај ових стихова, које не треба буквално и једносмерно тумачити.
Милица Стојановић је озбиљан песник, који тражи озбиљног читаоца, савезника, саговорника, са којим ће моћи да успостави оно енергетско поље, што чини да песма живи, где се њена права суштина, прима изнутра, без много анализе и рационализације.
Поезија Милице Стојановић, сем бунта, драме и скривеног сна, представља, дакако, комплементарно панораму света, који око ње пулсира и превире, панораму чије садржаје и значења откључава калаузом свога сензибилитета.
Али, као посматрач света, као посматрач других, она користи фине преливе самоироније; фине, иако је језик бруталан, скандалозан, уличарски, бескрупулозан, неко би рекао и антипоетски – а ми кажемо да тај спој самоироније и поменуте бруталности, чини њен језик поетским; грубим, али ко је рекао да поезија треба да буде глатка и допадљива већини, као што је то зашећерени, вулгарни кич, што односи свој обол свакога дана и копа јаму својим љубитељима који журе да у њу упадну – у ту црну рупу, која гута и поезију и прозу и снове и збиљу нашег живота.
Са тим светом који нас окружује, Милица Стојановић се суочава без јевтиних сатиричних натруха. Она успева да задржи озбиљност свога стиха, који је прошао кроз све зупчанике што мељу душу, кожу, кости – али да све то, упркос драстичности језика, остане у култивисаној мери поетског исказа, ма шта мрски чистунци и малограђани мислили.
Али, богата је палета којом се Милица Стојановић служи, како би ставила огледало пред своје песничко лице. Мислим, на пример, на песму „Старим“, из које провејава једна врста сентименталног лирског песимизма, која нам говори да није све баш онако како изгледа на први поглед.
Прелиставајући ову несвакидашњу драмску, лирску, бунтовничку књигу, у којој је дискретна нада суптилно прожета исто тако суптилним разочарањем, долазимо и до извесне опоре, да кажемо љубавне поезије. Али, и ту се, опет, јавља дух дистанце, где се робусни израз меша са иронијом, али и са нешто искреног ламента – тако да добијамо неконвенционални амалгам, који, међутим, лако налази пут до читаоца.
Па, опет, горчина аутобиографског исказа – од ламента, до љуте гротеске, али, опет, све у оквирима фигура и призора, који се могу сматрати симболичним. Невелика књига набијена интензитетом израза, тематском разноликошћу, убојитим језиком, протестом који је снажан, али није баналан и иронијом која баналности стаје на пут.
То је књига овога доба, произашла из духа времена која о томе времену говори више него што се види на први поглед. И најзад, књига исписана, заиста, самосвојним рукописом. Све у свему, збирку песама „Хлеба и цигара!“, Милице Стојановић сматрам релевантном чињеницом у свету савремене српске поезије.
Назад на „Хлеба и цигара!”
Проф. др Бошко Сувајџић
Декан Филолошког факултета Универзитета у Београду
МИЛИЦА НЕ БИРА РЕЧИ, АЛИ РЕЧИ БИРАЈУ ЊУ
На крају рецензије сам написао: „Да поздравимо ову збирку и ову песникињу“ и то заиста мислим. Дакле, мислим да је ово један нов, аутентичан, свеж глас и он јесте аутентичан и свој. Апсолутно свој.
Како разликујемо шта је поезија? Немамо одговор. Свако има свој одговор, нико нема одговор, чак и не размишљамо о томе, али како разликујемо да ли је неко песник или није песник? Па, песник је онај који чини да непесничке речи зазвуче песнички. Да оно што нам се чини да је свакодневно, банално, прозаично, одједном добије некакву пуноћу изнутра, некакво значење, некакву смислотворност која је другачија и то мислим да Милица Стојановић јесте. Дакле, она, као што видимо, не бира речи, али речи бирају њу. У том смислу, ова поезија заиста јесте и бунт и протест, али негде испод тог грубог, храпавог, жестоког, што удара директно у стомак, стоји лирска истанчаност и потреба за смислом, за лепотом, за пуноћом, за нечим што је свакоме од нас потребно. Има професор Драган Стојановић сјајну књигу „Лепа бића Иве Андрића“. Ја мислим да је ово управо то, та потреба за лепотом која постоји у свима нама, у најгорима од нас, у ономе што је најгоре у нама. Та потреба је потреба за смислом и то се овде види.
Милица Стојановић је изашла из опне, изашла на свет, пресекла пупчану врпцу и објавила се. Дакле, објавила се као песник. Милица Стојановић би хтела да буде драмски писац, сценариста, преводилац за знаковни језик, али мени се чини да је она превасходно песникиња у свему томе што јесте, јер тај песнички набој, та потреба да се осмисли тај простор који насељујемо својим присуством, јесте аутентично песнички.
Можда је још увек рано говорити о поетици. Мислим да Милица тек треба да пронађе своју поетику. Она је изашла са нечим што је дуго чекало да се изрази и да се оваплоти у речи, да се изрази речју, али да сад треба да иде даље. Да иде даље и да покаже да овако добар почетак, овако снажан почетак, овако силовит почетак, који уствари није почетак, је само наставак некаквих дијалога које човек води са собом, које је она морала дуго да води. Он је у једном широком регистру осећања и мотива, од те изузетно духовне поезије, рецимо, пример тог монаха коме се пре три дана упокојио отац, и то питање живота и смрти, питање духовне, истинске духовне вертикале, религиозности, човекове потребе да верује и вере која га чини човеком, па до односа према свету у коме живимо. Сви ми знамо какав је свет у коме живимо, али је тешко то спојити, тешко је то артикулисати, учинити убедљивим. Ми можемо да седнемо у кафану и причамо, али да то делује тако аутентично, жестоко и да одједном схватимо: „Па да! Ми живимо у таквом свету. То је тај свет. То је оно што ми живимо“. И то само на основу ове невелике збирчице.
Овде има истинске продуховљености, лирског сензибилитета, истанчане женске, заиста женске потребе да се пронађе и љубав и смисао и лепота. Ја заиста мислим да је ово женско писмо. Не знам шта је женско писмо, али ово је женско писмо у које се може открити да, испод свих тих наоко жестоких, сирових, грубих, хулитељских, поезија обнавља свет и саму себе.
Ту заиста има феноменалних песама. Имао сам ту час да објавим песму „Нора“ у Даници, Вукове задужбине, не зато што познајем Милицу, него зато што стварно мислим да је то антологијска песма. То сам написао у поговору. Може бити антологијских песама и у првој збирци, то нема никакве везе са тим колико је ко објавио. Као што и песма „Клетва“ упућује на потпуно исту атмосферу какву има Новица Тадић, на ту врсту духовног сродства, песничког сродства.
Мени се чини да Милица треба да и у тим сценаријима, и у тим „Шупљим људима“ и драмама настави свој пут. Јер, ако она може да изађе на песнички пут, који је уметнички пут, који се можда не може ни разлучити, ако она изађе са посла и у паузи напише једну овакву песму, значи да је она песник по вокацији. То што се она не враћа да доради ту песму, то је, дакле, следећи ниво игрице. Вероватно је та песма зато тако и убедљива, сугестивна, чулна, искрена, аутентична, али, када је напишемо, можда се ипак мало вратимо и онда идемо даље.
То што ми кажемо: „У кризи је домаћи драмски текст“, не знам шта је све у кризи. Па, ништа није у кризи. Ми смо у кризи. Због тога што постоји и домаћи драмски текст и аутентични млади песници који, не да чекају да буду откривени, они су већ песници, али негде ми то гурамо на маргину, а можда је и добро што је то тако. Јер, ако није маргина, онда то, чини се, није ни аутентична уметност. И положај са маргине, још од Милоша Црњанског, па и раније, јесте тај рубни положај који нас мора подсетити да је оно чиме се уствари бавимо уметност и да ако нешто може спасити човека то јесте уметност и јесте оно чиме се Милица бави.
Назад на „Хлеба и цигара!”
Дарко Хабазин
Књижевник
НЕПРИСТАЈНО И БЕСПОШТЕДНО
Иако је збирка песама Милице Стојановић – „Хлеба и цигара!“ четворопоглавна, третираћу је као монолитну. Да, јесте писана драмски, с набојем, непристајно и беспоштедно.
Ауторка (лирски субјект) уме да осети код људи невиност у смислу неукаљаности, и само такви, ретки, је и надахњују.
У драмском моду мота траку филма, сад већ средњег метра, од краја ка почетку, не би ли се оно сушто и исконски невиније вратило, а прстом заривеним у око модерности и накарада, с правом препомиње.
Не бих рекао да не верује себи, иако то често у стиховима подвлачи. Вероватно верује и даље у тог имагинарног и недохватног, а постојећег. Зато тај „Ходник“ и служи. Тада би пролаз целовито и двојно добио на значају.
Збирка, иако самоповређује је и исцељујућа.
Макар за пет година очекујем од ње и другу. Овом првом дефинитивно је потврдила да и за њу у овој песничко-крокодилској реци има места. И то у оном делу баре где је мало чистија вода.
Назад на „Хлеба и цигара!”
Владимир Томић
Писац и филозоф
ДОКУМЕНТ О БОРБИ ЗА СМИСАО
Постоје књиге које се појаве тихо, стану на полицу и чекају да их неко открије. А постоје и оне које у књижевни простор улазе као пробој, рушећи врата сопствене интиме и друштвених конвенција са таквом силином да је немогуће остати по страни. Збирка поезије „Хлеба и цигара!“ Милице Стојановић припада овој другој, ређој врсти.
Ова књига која је пред нама, представља један пулсирајући организам, чији је сваки стих нервни завршетак изложен свету без заштитне опне. Милица не пише поезију да би је украшавала; она њоме дијагностикује, сецира и, коначно, покушава да преживи. Читав пројекат ове књиге јесте мукотрпно и бескомпромисно трагање за аутентичним говором у времену које нас заглушује буком испразних наратива. Та потрага почиње од јединог могућег места... Од себе!
Уводни циклус, насловљен готово као народска пресуда, „Све ће то народ поблатити“, поставља дијалектику која ће се провлачити кроз целу збирку. Песме „Копачи“ и „Затрпавачи“ превазилазе поетске исказе и постају упутства за употребу сопствене душе: или ћеш копати по себи док од тебе не остане ништа осим суштине, или ћеш дозволити да те други затрпају својим очекивањима док не изгубиш и последњи обрис себе. У том процесу самодефинисања, песма „Звали су ме курац на бициклу“ постаје централни манифест, одбацивање свих етикета, и оних ласкавих („Српски Хесе, Женски Буковски“) и оних погрдних. Она разуме да је свака спољашња дефиниција, ма колико добронамерна, заправо кавез.
Када се тај простор сопства очисти од туђих гласова, ауторка нас уводи у епицентар земљотреса: у циклус „Ништа лично (само безлично)“. Овде се лирско претвара у телесно, а апстрактни бол добија физичку манифестацију. У песми „Уроборос“, токсични брак није описан метафорама сломљеног срца, већ клиничким налазима: „драго камење на штитној жлезди“ и „чир на дупету“. Однос постаје акт канибализма, самоуништења у којем се партнери глођу до сржи. Овај део збирке је болно сведочанство о женском искуству у патријархалном калупу, али без трунке патетике. У песми „(П)Резиме“, промена презимена после развода није бег, већ напад; не на бивше везе, већ на читаву мушку линију која јој је у аманет оставила све осим „зрна здравога разума“. То је чин самоспасавања, покушај да се мачем пресеку трули корени како би се на тој јаловој земљи коначно спасила она сама. Та борба се наставља у песми „Маргарита“, можда и најпотреснијој у збирци, где се лирски субјект, некадашњи бисер из Божје руке, ваља у блату са свињама, бивајући скрнављен док не постане ништа. Крик упућен Богу овде није питање вере, већ питање изгубљеног идентитета.
Поглед изоштрен на сопственој патњи, у трећем циклусу, „Хлеба и цигара! (јер, доста смо се играли)“, окреће се ка споља и постаје скалпел који прецизно сецира друштвене патологије. Милица има дар да уочи апсурд и лицемерје у свакодневним ситуацијама. Песма „Друштво за заштиту животиња“ је бриљантна студија о хијерархији емпатије, где се оплакује угинула рибица док се људска трагедија прихвата као Божја воља или економска нужност. Она разоткрива механизам по којем вредност нечије смрти постаје „мерило твог личног расположења“. Њен презир према површности кулминира у песмама као што су „Како то?“ и „Фонетика је чудо“, где се подсмехује помодним трендовима, језичком снобизму и анестезији значења коју доноси потрошачко друштво. Усклик „Серем вам се на фајн дајнинг!“ није проста псовка, већ очевидан бунт против претварања, одбрана подварка и пихтија као последњих бастиона аутентичности. Она види како се језик празни од смисла у песми „Смисао појмова“, где енглеске етикете („хоме“, „лове“, „лифе“) постају неопходне да бисмо уопште разумели сопствени живот.
Након ове буре, последњи циклус „Из шупљег у разно“ доноси неку врсту смирења. То није срећан крај, већ прихватање. Аутоиронична „Мотивациона“ показује да је ауторка способна да се насмеје и сопственој борби, док завршни хаику циклуси своде сву претходну буку на неколико чистих слика: киша, месец, сенке. Коначни императив није упућен свету, већ себи: „Опрости себи“. То је крајње одредиште овог болног путовања.
„Хлеба и цигара!“ је збирка која боли, засмејава и тера на размишљавање. Милица Стојановић не пише да би се допала, већ да би разумела. И управо зато, након читања, имамо осећај да смо и ми, заједно с њом, мало боље разумели и себе и свет око нас. Ово није само збирка песама; ово је документ о борби за смисао, вођен на једином месту где је та борба уопште могућа, у језику.
Назад на „Хлеба и цигара!”
Душан Цицвара
Књижевни и филмски критичар
АУТЕНТИЧАН И БУНТОВАН ПЕСНИЧКИ ПРВЕНАЦ
На почетку без околишења треба истаћи да је дебитантска песничка књига Милице Стојановић (Ниш, 1983.) „Хлеба и цигара!“ истовремено једно уверљиво, емотивно, бунтовно, сатирично, иронично, али и дубоко дирљиво и аутентично поетско остварење. Када се говори о бунтовништву, увек се прво помисли на бунтовност и бескомпромисност коју су према друштвеним правилима исказивали амерички битници попут Алена Гинзберга, Џека Керуака, Нила Кесидија и осталих припадника овог покрета; мада по мишљењу потписника ових редова књига „Хлеба и цигара!“ пре подсећа на књигу чувеног пољског поете из шездесетих година двадесетог века Станислава Грухоњака Менует с погребником. Грухоњак је у својим стиховима бескомпромисно неговао естетику неулепшаног.
А када говоримо о нашим просторима песничка књига Милице Стојановић „Хлеба и цигара!“, може се компарирати са поетском књигом данас заборављене песникиње и прозаисткиње Славице Трајковић „Слободна и мртва“ (Апостроф, Београд, 2000.) Напомињем да је песничка књига Славице Трајковић објављена знатно пре поетских остварења Милене Марковић, двеју Ана: Митрашиновићеве и Магде, и наравно, Радмиле Петровић.
Песничку књигу „Хлеба и цигара!“ карактерише оштар и прецизан поетски израз, који на сатирично-гротескан начин најдубље задире не само у песникињину интиму, већ и у сва непочинства суровог транзиционог доба које на најбољи могући начин осликава колективност и трагичност бивствовања. Ироничношћу, али и хипнотичким ритмом, као и ослобађајућом жестином која извире из свих стихова који се налазе у овој књизи поносили би се и бунтовници попут Артура Рембоа и Шарла Бодлера, а од уклетих песникиња чије је дело издржало пробу времена, приморавајући нас да се и средином двадесетих година новог века и миленијума запитамо о изворима њихове интиме, поменућемо францускиње Жилберт Далас и Мари Елен Мартен, као и најпознатију књижевницу из плејаде неприлагођених бунтовница: Силвију Плат. Поменутим литерарним прометејкама и прометејима песничком књигом „Хлеба и цигара!“ придружује се и Милица Стојановић.
Простори у којима пребива поезија Милице Стојановић простори су свакодневице и опоре реалности у којима су сви дани изазовни; конкретније речено то су дани борбе за очување и изражавање властитог Ја. Зато Стојановићкина лирска драматургија превасходно због ироничности којом ова књига обилује ни минимално није патетично кривотворена, већ је примерена песникињином доживљају света; и то на исти начин на који њен језик зна да буде чиста енергија; то јест један усијани блесак са корозивним али уједно и просветљујућим последицама.
У свом предговору насловљеном „Обновитељка и ништитељка“ проф. др Бошко Сувајџић хируршки прецизно је истакао: „Поезија коју пише Милица Стојановић сва је у непристајању. Непристајању на свеприсутну медијску глупост, лаконску друштвену површност, меркантилни израбљивачки капитализам, наказну и перверзну менажерију тзв. успешних по(с)ловних људи, хуља и никоговића, јалових медиокритета, варалица и лопова, сецикеса и превараната“.
И при крају овог приказа једна дигресија: године 2020. највећи песнички догађај било је објављивање такође дебитантске песничке књиге „Моја мама зна шта се догађа у градовима“, Радмиле Петровић. Поменута песничка књига уздрмала је не само овдашњу читалачку публику, већ и књижевне критичаре. Књига „Моја мама зна шта се дешава у градовима“ Радмиле Петровић која превасходно осваја искреношћу, продата је у 12.000 примерака, што у Србији и за романе представља велики успех. Због те чињенице и Милица Стојановић би морала знатно више да поради на маркетингу, зато што и њена поезија, уосталом као и Петровићкина, искључује све облике архаичности, од синтаксичких до лексичких.
Песнички глас Милице Стојановић препун је критичке оштрице којом сецира овдашњу ишчашену и обездуховљену реалност. „Хлеба и цигара!“ је дијамантски избрушена књига у којој ауторка не бежи од тешких тема већ их прво истражује, а потом и презентира са искреношћу и храброшћу која само лицемере и компромисере може да заболи.
Назад на „Хлеба и цигара!”