Recenzije

Prof. dr Boško Suvajdžić

Dekan Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

OBNOVITELJKA I NIŠTITELJKA

Zbirka pesama Hleba i cigara! Milice Stojanović žestoko je, sirovo, autentično pesničko prvenče, koje udara snažno, reže bespoštedno, huli nemilosrdno. Zbirka odaje nov, autentičan ženski pesnički glas na sceni satkanoj od blazirane mode i sentimentalno-lirskog prenemaganja. Već sam naslov zbirke, ali i svakog od četiri pesnička poglavlja ponaosob, ukazuje na igrivu duhovitost kao stilsku osobenost lične poetike, ali i ironijsko-satirični otklon prema tradiciji. U zbirci se dramski izoštreno, reljefno, sa smislom za detalj, odaje pronicljivi ženski pogled na muški svet u kome po svome ćefu živi isključivo muško čovečanstvo.

Pesma „Kopači“ predstavlja kredo za lirsku junakinju današnjice, koja je primorana da se izrazi krikom, u težnji da glasovima, nemuštim, razarajućim, samopovređujućim, omogući da dođu do izražaja u poeziji, koja postaje znakovni jezik gluvih za realnost, slepih za boje, izopštenih za društvo:

Sumnjaj.
Slušaj.
Osluškuj.
Kopaj.
Rovari po sebi.
Neka se tvoj sopstveni leš koji kopaš
oskrnavi.
Neka se u froncle pretvori.
U prah.
Neka nestane sa lica zemlje.
Kao da nikada nije ni postojao.

Poezija je imperativ da se ispitaju krajnje granice sopstvenih mogućnosti, da se probudi lirska introspekcija sna, podstakne nagon za preispitivanjem, pospeši bolno zadiranje u sopstvo. Poezija je poniranje u telo čuvstva, u sagorelo tkivo jezika, u glasove koji kidaju paukove mreže banalnosti kojima je čovek opkoljen sa svih strana.

Pesnikinja je čudo za sebe i za svet. Dete Zemlje i Zvezdanog neba. Njena istina je bistra, hladna i penušava. Samo njoj svojstvena. Opora, samopovređujuća. Što iz jezera (o)sećanja šiklja. Otuda je u retrospekciji trenutka sagledana smrt poezije. U sterilnoj, sanitarno-beloj odaji stiha, sa ludačkom košuljom kiše, belim kaiševima dana kojima su ruke privezane za električnu stolicu kratkometražnog filmskog vremena, pesnikinja priziva poslednji nalet božanske svetlosti. Ili smrti. Kadar je filmski usporen, zamrznut. Rakurs gornji. Jer rod je njen vaistinu sa Neba:

Telo poskakuje, fokus se gubi
beli kaiševi su na rukama
na njima šnale koje žuljaju
a potrebne su samo makaze
i fik
jedna faza manje
i tras
da se pokrene neki drugi film.

Lirski subjekat je Ona. Ni čovek ni čovečica. Muzika. Vilinska. Telesni pad, sećanje na lirsku mezgru predela. Ljuspa izgubljene nevinosti. Slika je integralna, nema detalja niti vremena za retuširanje. Mali snovi iz detinjstva postaju horor filmovi velegradske odraslosti („Mali snovi“).

Poezija koju piše Milica Stojanović sva je u nepristajanju. Nepristajanju na sveprisutnu medijsku glupost, lakonsku društvenu površnost, merkantilni izrabljivački kapitalizam, nakaznu i perverznu menažeriju tzv. uspešnih po(s)lovnih ljudi, hulja i nikogovića, jalovih mediokriteta, varalica i lopova, secikesa i prevaranata.

Poezija je, ipak, ženskog roda. Od hrabrosti i straha, dubine i svetlosti. Od lepote i strepnje, smionosti i osećanja. Od vrline. Od ljubavi. A ljubav je prisustvo svemira u svakoj (s)tvari. Humusa u zemlji. Pogleda u vidiku. Oblika u prvoliku. I posve intimno prebivanje u tajni u pesmi „Kad je žena najlepša“:

Zar žena nije najlepša kad proviri iz gnezda
podbula od jutarnjeg mamurluka
sa stidljivim osmehom u uglu usana
prisećajući se šta se to desilo prethodne noći?
I kakav to muškarac treba da bude
koji će baš to voleti,
koji će je baš takvu voleti,
više od skorelih maskara,
više od lepljivih pudera,
više od smrdljivih parfema?
Oni koji se čude tome,
oni koji ne misle tako
neka nabiju tu maskaru sebi u dupe,
samo, da je zavrte malo,
da četkice zagolicaju svu njihovu maštu
koju očigledno nemaju.
Neka oblače haljine tih istih žena
i nek' igraju u njihovim cipelama
svojoj majci na grobu,
jer to nije pitanje estetike
već traume iz detinjstva.
Zato što su vas majke stavljale pod suknju,
zato što su vas predugo držale na sisi,
zato što su želele da imaju ćerke,
zato što vas ničemu nisu naučile
da je žena najlepša pod krilima orla.

Ova poezija je još, sva u dramskom rasvetljenju, klaustrofobična, ibzenovska, i ne samo u antologijskoj pesmi „Nora“, scenski orkestrirana:

Ja sam Nora i stanujem u kućici za lutke
na kraju uske, neasfaltirane ulice
toliko uske da posvađa svaki put
komšije kada se mimoilaze.
Ja sam neprijatelj naroda i imam terasu
sa koje ne lete kamenice na put
kojim zalutali putnici nezgrapnog hoda
gnjecaju u blatu do kolena.
Sa nje se pruža pogled sve do kraja ulice
kojom ne prođeš, a da ostaneš čist
kao čipkane, uštirkane zavese na prozorima
koje pomeraju kućni duhovi.
Ja sam Nora i nemam čipkane zavese,
gledam direktno u oči, nebo i mrak
koji jede reči iz utroba žena što ćute
grabljivcima međa za opšte dobro.
Za sve je kriva ona, tako kažu,
a mesta za proširenje više nema
zauzela su ih bašte paradajza
i improvizovana strašila od rita.

Pozdravimo, dakle, ovu poeziju, koja se u svom prvencu oglašava krikom. Koja nam, kao konobarica u elitnom restoranu („Dama na ulici“, „Super riba“), prinosi delikatne, istočnjački rafinirane ukuse i mirise, a mi joj se mašamo za telesne obline („Dok penje se uz stepenice hrabra, smela / leprša haljina od tankog flanela / list zateže visoka cipela“). Koja se ne usteže da psuje i huli („Šakti“, „Uroboros“, „Kletva“), i da istovremeno bogotražiteljski voli i prašta („Nula godina“, „Mali kofer“, „Društvo za zaštitu životinja“). Ima u njoj retke, ništiteljske, i obnoviteljske energije. I strasti. Pozdravimo, dakle, ovu poeziju. I ovu pesnikinju.

Nazad na „Hleba i cigara!”

Nikola Oravec

Filozof i pesnik

ŽESTOKA KRITIKA SVETA BEZ LJUBAVI U KOJEM UNUTRAŠNJE DETE NE MOŽE DA OPSTANE

Milica Stojanović u svojim stihovima oštro udara na sve zablude koje oseća u svetu kojem je okružena. Želeći autetničnost, istinu i razotkrivajući i samu sebe, ona ne ostaje dužna nikome, oštro kritikujući ono što joj stoji na putu kao prepreka. Pri tome ne libi se da u svojem pesničkom izrazu ukoliko je to potrebno upotrebi i po koju primerenu psovku kako bi čitalac bez zadrške osetio iskrenu pobunu protiv postojeće stvarnosti.

Svetu ne treba dete bez ljubavi
jebem li vam pleme ružno!

Kako u sebi pomiriti svet u kojem živimo sa svetom naših želja i snova? Ili zapravo, kako se odupreti svom tom pritisku društva koje od nas zahteva da se prilagodimo i budemo podobni članovi „plemena“ kojem pripadamo?

Zbirka poezije Milice Stojanović „Hleba i cigara!“ sastoji se od četiri ciklusa (Sve će to narod poblatiti, Ništa lično (samo bezlično), Hleba i cigara (jer, dosta smo se igrali) i Iz šupljeg u razno). Hleba i igara je složićemo se, od vajkada bio ideološki okvir zajedice – namiriti, to jest nahraniti i zabaviti kako bi većina ostala poslušna i kako bi članovi te zajednice nastavili da rade i privređuju. Stojanovićeva menja ovu izreku u Hleba i cigara, prilagođavajući je na taj način našim žargonom u svojevrsnu satiričnu poruku.

Kroz sumnju kritičkim i ciničnim tonom Stojanovićeva dovodi u pitanje sve zablude koje oseća u otuđenoj realnosti koja je okružuje. Sumnjati treba u sve, čak i u sebe, a kada se čuju intuitivni glasovi koji su jači od svega ostalog „tek tada se usudi / da konačno poveruješ u sebe“.

Pored toga što ne možemo imati tu sigurnost da o svemu dajemo istinite sudove, autorka ipak daje šansu susretu sa nekim Drugim. Najviše u pesmi „Hodnik“ ona smatra da iako sebe vidi kao hodnik na vetrometini, gde samo prolaznici hodaju i ne osvrću se jedni na druge, da sama ta prostorija je jedno moguće mesto susreta ali i mesto traženja gde možemo naći nekog Drugog koji će nas promeniti, kojeg ćemo mi promeniti, prosvetliti. Potom u pesmi „Nula godina“ autorka daje jednu potpuno otrežnjuću i osnađujuću životnu gnomu:

Zadržati tu radost,
tu razigranost,
neumornu želju za igrom,
gledati sve kao igru
i igrati se
uprkos svemu!

To je ono dete kojem se moramo uvek vraćati kako bismo mogli živeti, jer „Kako? / A kako drugačije?“

Potom, postavlja se pitanje ko će zaštiti obične ljude koji ostaju prepušteni sami sebi, koji žive u sopstvenom filmu, dok narcisoidno maze svoje kućne ljubimce? Sve naše nezadovoljstvo napokon ne može nestati rezovima estetske hirurgije.

Naše telo ostaje ona granica, ona slepa mrlja koja nas sprečava, zaključuje na kraju Stojanovićeva, jer ono nam ne dozvoljava da vidimo svetlost i postignemo duhovnost. Na taj način ona se i sebi obraća u pesmi „Psihoterapija“ sa „Ničeg tu nema božanskog, Milice“. Ne može se stvar razrešiti nekim višim smislom, nečim božanskim, uvek je potrebno uložiti napora i tragati.

Završetakk ove zbirke pesama je nešto što zapravo uvek nanovo počinje a to je neprekidna avantura pronalaženja sebe i autentične i izvorne egzistencije.

Nazad na „Hleba i cigara!”

Dragan Bogutović

Urednik Kulturnog dodatka, Večernje novosti

ŽESTOKI STIHOVI

Autorka dve drame „Nacija degeneracija“ i „Dobri moji“ kao i scenarija za film „Šuplji ljudi“, Milica Stojanović (1983) oglasila se prvom knjigom, zbirkom pesama „Hleba i cigara!“ koja je sve samo ne uobičajeni pesnički debi.

Prema mišljenju recenzenta dr Boška Suvajdžića, ovo je žestoko, sirovo, autentično pesničko prvenče, koje udara snažno i bespoštedno. Odaje nov pesnički glas na sceni satkanoj od blazirane mode i sentimentalno-lirskog prenemaganja. Svako od četiri pesnička poglavlja ponaosob, ukazuje na igrivu duhovitost, ali i ironijsko-satirični otklon prema tradiciji. Dramski izoštreno, reljefno, sa smislom za detalj, zbirka odaje pronicljiv ženski pogled na muški svet. Sve je u nepristajanju na sveprisutnu medijsku glupost, lakonsku društvenu površnost, merkatilni izrabljivački kapitalizam, nakaznu menažeriju tvz. uspešnih poslovnih ljudi, jalovih mediokriteta, secikesa i prevaranata. U ovoj knjizi koja se oglašava krikom, ima retke ništaviteljske, i obnoviteljske energije i strasti, zaključuje Suvajdžić.

Nazad na „Hleba i cigara!”

Miladin Ševarlić

Književnik i dramski pisac

IRONIJA I POBUNA

Ovde je reč o poeziji veoma ličnoj, koju fascinantna ekspresivnost uzdiže iznad nivoa privatnosti jedne ljudske sudbine. Ovde privatnost hrani ubitačnu ekspresiju, koja nas vodi u sfere gde se ocrtavaju konture jednog sveta, sveta u kojem živimo, sada i ovde. Tako se lično hrani opštim, a opšte se hrani sokovima ličnog, i tako se stvara dobitna kombinacija ili sinteza, na kakvoj pristojna umetnost i počiva. Već sam naslov, što parodira latinsko Panet et circenses, daje osnovnu ironičnu intonaciju ovoj zbirci.

Ironija je proveren i efikasan postupak, koji nas spasava od banalnosti. Dijalektički paradoks umetnosti je u tome što ne sme da predstavlja opšte mesto, niti, pak, da odiše privatnošću, a mora, u isto vreme da se oslanja i na opšta mesta (jer ona daju nadlični smisao) i na privatnost (jer ona daje neposrednu snagu izrazu). Ironija se, dakle, javlja kao sredstvo koje relativizuje banalnosti, kako opšteg, tako i ličnog iskaza.

Dakle, lično, opšte, ironično, prožima se ovde, dajući, kako snagu, tako i blisko osećanje, koje ta poezija može u nama da izazove, a iznad svega lebdi ironijom obavijeno osećanje tragike, beznađa, bezizlaznosti. Ali, to tragično osećanje, opet, predstavlja žestok katapult za pobunu, koja nije deklarativna, već izbija iz samoga tkiva pesničkog organizma. Tako se uspostavlja sklad između poezije i života, ali, bez prepričavanja tzv. stvarnosti, što bi bilo daleko od ozbiljne umetnosti. A umetnost Milice Stojanović je ozbiljna. U njoj je ostvarena jaka i uverljiva, ali ne bukvalna, transpozicija života u simboličke slike, ma koliko one delovale naturalistički.

Poezija Milice Stojanović je borba po svaku cenu, bez obzira na ishod. Ona, iz dubine svoga bića, dobija spasonosnu poruku, koja glasi: suština je u borbi, ne u ishodu. Borba ili Agon, predstavlja osnovni motiv većine umetničkih dela, od početka čovekove svesti i kulture. Taj Agon svodi se, međutim, na „dijalektičku klackalicu“, gde pobeda ili poraz predstavljaju samo gorivo za novi uspon ili novi pad. I tako se odvija beskrajna igra našeg života.

„Ali, gle, ni to nije sasvim tačno!“, što bi rekao Kafka, jer lament Milice Stojanović predstavlja pre prkos nego razočaranje. Taj lament nosi u sebi toliko energije, da se njome poništava mogućnost jednoznačnog tumačenja i iz tog slojevitog jezgra izrasta autentični poetski izraz naše pesnikinje. Sve je jasno, a kad – kao pažljivi čitalac – uđete malo dublje među slojeve značenja ove poezije, onda ipak shvatite, bez obzira na „tornado“ jasno usmerenih pravaca koliko je tačno ono što je jedan indijski filozof pre hiljadu petsto godina rekao: „Poezija je ono što je rečeno, a još više ono što nije rečeno“.

I u toj naoko nevidljivoj dimenziji ovih stihova rađa se značenje koje tiho i tajno nadilazi prvi nivo direktnog iskaza. A to tiho i tajno značenje zove se ljubav prema životu, čežnja za lepotom i sanjanim smislom. U tome i leži značaj ovih stihova, koje ne treba bukvalno i jednosmerno tumačiti.

Milica Stojanović je ozbiljan pesnik, koji traži ozbiljnog čitaoca, saveznika, sagovornika, sa kojim će moći da uspostavi ono energetsko polje, što čini da pesma živi, gde se njena prava suština, prima iznutra, bez mnogo analize i racionalizacije.

Poezija Milice Stojanović, sem bunta, drame i skrivenog sna, predstavlja, dakako, komplementarno panoramu sveta, koji oko nje pulsira i previre, panoramu čije sadržaje i značenja otključava kalauzom svoga senzibiliteta.

Ali, kao posmatrač sveta, kao posmatrač drugih, ona koristi fine prelive samoironije; fine, iako je jezik brutalan, skandalozan, uličarski, beskrupulozan, neko bi rekao i antipoetski – a mi kažemo da taj spoj samoironije i pomenute brutalnosti, čini njen jezik poetskim; grubim, ali ko je rekao da poezija treba da bude glatka i dopadljiva većini, kao što je to zašećereni, vulgarni kič, što odnosi svoj obol svakoga dana i kopa jamu svojim ljubiteljima koji žure da u nju upadnu – u tu crnu rupu, koja guta i poeziju i prozu i snove i zbilju našeg života.

Sa tim svetom koji nas okružuje, Milica Stojanović se suočava bez jevtinih satiričnih natruha. Ona uspeva da zadrži ozbiljnost svoga stiha, koji je prošao kroz sve zupčanike što melju dušu, kožu, kosti – ali da sve to, uprkos drastičnosti jezika, ostane u kultivisanoj meri poetskog iskaza, ma šta mrski čistunci i malograđani mislili.

Ali, bogata je paleta kojom se Milica Stojanović služi, kako bi stavila ogledalo pred svoje pesničko lice. Mislim, na primer, na pesmu „Starim“, iz koje provejava jedna vrsta sentimentalnog lirskog pesimizma, koja nam govori da nije sve baš onako kako izgleda na prvi pogled.

Prelistavajući ovu nesvakidašnju dramsku, lirsku, buntovničku knjigu, u kojoj je diskretna nada suptilno prožeta isto tako suptilnim razočaranjem, dolazimo i do izvesne opore, da kažemo ljubavne poezije. Ali, i tu se, opet, javlja duh distance, gde se robusni izraz meša sa ironijom, ali i sa nešto iskrenog lamenta – tako da dobijamo nekonvencionalni amalgam, koji, međutim, lako nalazi put do čitaoca.

Pa, opet, gorčina autobiografskog iskaza – od lamenta, do ljute groteske, ali, opet, sve u okvirima figura i prizora, koji se mogu smatrati simboličnim. Nevelika knjiga nabijena intenzitetom izraza, tematskom raznolikošću, ubojitim jezikom, protestom koji je snažan, ali nije banalan i ironijom koja banalnosti staje na put.

To je knjiga ovoga doba, proizašla iz duha vremena koja o tome vremenu govori više nego što se vidi na prvi pogled. I najzad, knjiga ispisana, zaista, samosvojnim rukopisom. Sve u svemu, zbirku pesama „Hleba i cigara!“, Milice Stojanović smatram relevantnom činjenicom u svetu savremene srpske poezije.

Nazad na „Hleba i cigara!”

Prof. dr Boško Suvajdžić

Dekan Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

MILICA NE BIRA REČI, ALI REČI BIRAJU NJU

Na kraju recenzije sam napisao: „Da pozdravimo ovu zbirku i ovu pesnikinju“ i to zaista mislim. Dakle, mislim da je ovo jedan nov, autentičan, svež glas i on jeste autentičan i svoj. Apsolutno svoj.

Kako razlikujemo šta je poezija? Nemamo odgovor. Svako ima svoj odgovor, niko nema odgovor, čak i ne razmišljamo o tome, ali kako razlikujemo da li je neko pesnik ili nije pesnik? Pa, pesnik je onaj koji čini da nepesničke reči zazvuče pesnički. Da ono što nam se čini da je svakodnevno, banalno, prozaično, odjednom dobije nekakvu punoću iznutra, nekakvo značenje, nekakvu smislotvornost koja je drugačija i to mislim da Milica Stojanović jeste. Dakle, ona, kao što vidimo, ne bira reči, ali reči biraju nju. U tom smislu, ova poezija zaista jeste i bunt i protest, ali negde ispod tog grubog, hrapavog, žestokog, što udara direktno u stomak, stoji lirska istančanost i potreba za smislom, za lepotom, za punoćom, za nečim što je svakome od nas potrebno. Ima profesor Dragan Stojanović sjajnu knjigu „Lepa bića Ive Andrića“. Ja mislim da je ovo upravo to, ta potreba za lepotom koja postoji u svima nama, u najgorima od nas, u onome što je najgore u nama. Ta potreba je potreba za smislom i to se ovde vidi.

Milica Stojanović je izašla iz opne, izašla na svet, presekla pupčanu vrpcu i objavila se. Dakle, objavila se kao pesnik. Milica Stojanović bi htela da bude dramski pisac, scenarista, prevodilac za znakovni jezik, ali meni se čini da je ona prevashodno pesnikinja u svemu tome što jeste, jer taj pesnički naboj, ta potreba da se osmisli taj prostor koji naseljujemo svojim prisustvom, jeste autentično pesnički.

Možda je još uvek rano govoriti o poetici. Mislim da Milica tek treba da pronađe svoju poetiku. Ona je izašla sa nečim što je dugo čekalo da se izrazi i da se ovaploti u reči, da se izrazi rečju, ali da sad treba da ide dalje. Da ide dalje i da pokaže da ovako dobar početak, ovako snažan početak, ovako silovit početak, koji ustvari nije početak, je samo nastavak nekakvih dijaloga koje čovek vodi sa sobom, koje je ona morala dugo da vodi. On je u jednom širokom registru osećanja i motiva, od te izuzetno duhovne poezije, recimo, primer tog monaha kome se pre tri dana upokojio otac, i to pitanje života i smrti, pitanje duhovne, istinske duhovne vertikale, religioznosti, čovekove potrebe da veruje i vere koja ga čini čovekom, pa do odnosa prema svetu u kome živimo. Svi mi znamo kakav je svet u kome živimo, ali je teško to spojiti, teško je to artikulisati, učiniti ubedljivim. Mi možemo da sednemo u kafanu i pričamo, ali da to deluje tako autentično, žestoko i da odjednom shvatimo: „Pa da! Mi živimo u takvom svetu. To je taj svet. To je ono što mi živimo“. I to samo na osnovu ove nevelike zbirčice.

Ovde ima istinske produhovljenosti, lirskog senzibiliteta, istančane ženske, zaista ženske potrebe da se pronađe i ljubav i smisao i lepota. Ja zaista mislim da je ovo žensko pismo. Ne znam šta je žensko pismo, ali ovo je žensko pismo u koje se može otkriti da, ispod svih tih naoko žestokih, sirovih, grubih, huliteljskih, poezija obnavlja svet i samu sebe.

Tu zaista ima fenomenalnih pesama. Imao sam tu čas da objavim pesmu „Nora“ u Danici, Vukove zadužbine, ne zato što poznajem Milicu, nego zato što stvarno mislim da je to antologijska pesma. To sam napisao u pogovoru. Može biti antologijskih pesama i u prvoj zbirci, to nema nikakve veze sa tim koliko je ko objavio. Kao što i pesma „Kletva“ upućuje na potpuno istu atmosferu kakvu ima Novica Tadić, na tu vrstu duhovnog srodstva, pesničkog srodstva.

Meni se čini da Milica treba da i u tim scenarijima, i u tim „Šupljim ljudima“ i dramama nastavi svoj put. Jer, ako ona može da izađe na pesnički put, koji je umetnički put, koji se možda ne može ni razlučiti, ako ona izađe sa posla i u pauzi napiše jednu ovakvu pesmu, znači da je ona pesnik po vokaciji. To što se ona ne vraća da doradi tu pesmu, to je, dakle, sledeći nivo igrice. Verovatno je ta pesma zato tako i ubedljiva, sugestivna, čulna, iskrena, autentična, ali, kada je napišemo, možda se ipak malo vratimo i onda idemo dalje.

To što mi kažemo: „U krizi je domaći dramski tekst“, ne znam šta je sve u krizi. Pa, ništa nije u krizi. Mi smo u krizi. Zbog toga što postoji i domaći dramski tekst i autentični mladi pesnici koji, ne da čekaju da budu otkriveni, oni su već pesnici, ali negde mi to guramo na marginu, a možda je i dobro što je to tako. Jer, ako nije margina, onda to, čini se, nije ni autentična umetnost. I položaj sa margine, još od Miloša Crnjanskog, pa i ranije, jeste taj rubni položaj koji nas mora podsetiti da je ono čime se ustvari bavimo umetnost i da ako nešto može spasiti čoveka to jeste umetnost i jeste ono čime se Milica bavi.

Nazad na „Hleba i cigara!”

Darko Habazin

Književnik

NEPRISTAJNO I BESPOŠTEDNO

Iako je zbirka pesama Milice Stojanović – „Hleba i cigara!“ četvoropoglavna, tretiraću je kao monolitnu. Da, jeste pisana dramski, s nabojem, nepristajno i bespoštedno.

Autorka (lirski subjekt) ume da oseti kod ljudi nevinost u smislu neukaljanosti, i samo takvi, retki, je i nadahnjuju.

U dramskom modu mota traku filma, sad već srednjeg metra, od kraja ka početku, ne bi li se ono sušto i iskonski nevinije vratilo, a prstom zarivenim u oko modernosti i nakarada, s pravom prepominje.

Ne bih rekao da ne veruje sebi, iako to često u stihovima podvlači. Verovatno veruje i dalje u tog imaginarnog i nedohvatnog, a postojećeg. Zato taj „Hodnik“ i služi. Tada bi prolaz celovito i dvojno dobio na značaju.

Zbirka, iako samopovređuje je i isceljujuća.

Makar za pet godina očekujem od nje i drugu. Ovom prvom definitivno je potvrdila da i za nju u ovoj pesničko-krokodilskoj reci ima mesta. I to u onom delu bare gde je malo čistija voda.

Nazad na „Hleba i cigara!”

Vladimir Tomić

Pisac i filozof

DOKUMENT O BORBI ZA SMISAO

Postoje knjige koje se pojave tiho, stanu na policu i čekaju da ih neko otkrije. A postoje i one koje u književni prostor ulaze kao proboj, rušeći vrata sopstvene intime i društvenih konvencija sa takvom silinom da je nemoguće ostati po strani. Zbirka poezije „Hleba i cigara!“ Milice Stojanović pripada ovoj drugoj, ređoj vrsti.

Ova knjiga koja je pred nama, predstavlja jedan pulsirajući organizam, čiji je svaki stih nervni završetak izložen svetu bez zaštitne opne. Milica ne piše poeziju da bi je ukrašavala; ona njome dijagnostikuje, secira i, konačno, pokušava da preživi. Čitav projekat ove knjige jeste mukotrpno i beskompromisno traganje za autentičnim govorom u vremenu koje nas zaglušuje bukom ispraznih narativa. Ta potraga počinje od jedinog mogućeg mesta... Od sebe!

Uvodni ciklus, naslovljen gotovo kao narodska presuda, „Sve će to narod poblatiti“, postavlja dijalektiku koja će se provlačiti kroz celu zbirku. Pesme „Kopači“ i „Zatrpavači“ prevazilaze poetske iskaze i postaju uputstva za upotrebu sopstvene duše: ili ćeš kopati po sebi dok od tebe ne ostane ništa osim suštine, ili ćeš dozvoliti da te drugi zatrpaju svojim očekivanjima dok ne izgubiš i poslednji obris sebe. U tom procesu samodefinisanja, pesma „Zvali su me kurac na biciklu“ postaje centralni manifest, odbacivanje svih etiketa, i onih laskavih („Srpski Hese, Ženski Bukovski“) i onih pogrdnih. Ona razume da je svaka spoljašnja definicija, ma koliko dobronamerna, zapravo kavez.

Kada se taj prostor sopstva očisti od tuđih glasova, autorka nas uvodi u epicentar zemljotresa: u ciklus „Ništa lično (samo bezlično)“. Ovde se lirsko pretvara u telesno, a apstraktni bol dobija fizičku manifestaciju. U pesmi „Uroboros“, toksični brak nije opisan metaforama slomljenog srca, već kliničkim nalazima: „drago kamenje na štitnoj žlezdi“ i „čir na dupetu“. Odnos postaje akt kanibalizma, samouništenja u kojem se partneri glođu do srži. Ovaj deo zbirke je bolno svedočanstvo o ženskom iskustvu u patrijarhalnom kalupu, ali bez trunke patetike. U pesmi „(P)Rezime“, promena prezimena posle razvoda nije beg, već napad; ne na bivše veze, već na čitavu mušku liniju koja joj je u amanet ostavila sve osim „zrna zdravoga razuma“. To je čin samospasavanja, pokušaj da se mačem preseku truli koreni kako bi se na toj jalovoj zemlji konačno spasila ona sama. Ta borba se nastavlja u pesmi „Margarita“, možda i najpotresnijoj u zbirci, gde se lirski subjekt, nekadašnji biser iz Božje ruke, valja u blatu sa svinjama, bivajući skrnavljen dok ne postane ništa. Krik upućen Bogu ovde nije pitanje vere, već pitanje izgubljenog identiteta.

Pogled izoštren na sopstvenoj patnji, u trećem ciklusu, „Hleba i cigara! (jer, dosta smo se igrali)“, okreće se ka spolja i postaje skalpel koji precizno secira društvene patologije. Milica ima dar da uoči apsurd i licemerje u svakodnevnim situacijama. Pesma „Društvo za zaštitu životinja“ je briljantna studija o hijerarhiji empatije, gde se oplakuje uginula ribica dok se ljudska tragedija prihvata kao Božja volja ili ekonomska nužnost. Ona razotkriva mehanizam po kojem vrednost nečije smrti postaje „merilo tvog ličnog raspoloženja“. Njen prezir prema površnosti kulminira u pesmama kao što su „Kako to?“ i „Fonetika je čudo“, gde se podsmehuje pomodnim trendovima, jezičkom snobizmu i anesteziji značenja koju donosi potrošačko društvo. Usklik „Serem vam se na fajn dajning!“ nije prosta psovka, već očevidan bunt protiv pretvaranja, odbrana podvarka i pihtija kao poslednjih bastiona autentičnosti. Ona vidi kako se jezik prazni od smisla u pesmi „Smisao pojmova“, gde engleske etikete („home“, „love“, „life“) postaju neophodne da bismo uopšte razumeli sopstveni život.

Nakon ove bure, poslednji ciklus „Iz šupljeg u razno“ donosi neku vrstu smirenja. To nije srećan kraj, već prihvatanje. Autoironična „Motivaciona“ pokazuje da je autorka sposobna da se nasmeje i sopstvenoj borbi, dok završni haiku ciklusi svode svu prethodnu buku na nekoliko čistih slika: kiša, mesec, senke. Konačni imperativ nije upućen svetu, već sebi: „Oprosti sebi“. To je krajnje odredište ovog bolnog putovanja.

„Hleba i cigara!“ je zbirka koja boli, zasmejava i tera na razmišljavanje. Milica Stojanović ne piše da bi se dopala, već da bi razumela. I upravo zato, nakon čitanja, imamo osećaj da smo i mi, zajedno s njom, malo bolje razumeli i sebe i svet oko nas. Ovo nije samo zbirka pesama; ovo je dokument o borbi za smisao, vođen na jedinom mestu gde je ta borba uopšte moguća, u jeziku.

Nazad na „Hleba i cigara!”

Dušan Cicvara

Književni i filmski kritičar

AUTENTIČAN I BUNTOVAN PESNIČKI PRVENAC

Na početku bez okolišenja treba istaći da je debitantska pesnička knjiga Milice Stojanović (Niš, 1983.) „Hleba i cigara!“ istovremeno jedno uverljivo, emotivno, buntovno, satirično, ironično, ali i duboko dirljivo i autentično poetsko ostvarenje. Kada se govori o buntovništvu, uvek se prvo pomisli na buntovnost i beskompromisnost koju su prema društvenim pravilima iskazivali američki bitnici poput Alena Ginzberga, Džeka Keruaka, Nila Kesidija i ostalih pripadnika ovog pokreta; mada po mišljenju potpisnika ovih redova knjiga „Hleba i cigara!“ pre podseća na knjigu čuvenog poljskog poete iz šezdesetih godina dvadesetog veka Stanislava Gruhonjaka Menuet s pogrebnikom. Gruhonjak je u svojim stihovima beskompromisno negovao estetiku neulepšanog.

A kada govorimo o našim prostorima pesnička knjiga Milice Stojanović „Hleba i cigara!“, može se komparirati sa poetskom knjigom danas zaboravljene pesnikinje i prozaistkinje Slavice Trajković „Slobodna i mrtva“ (Apostrof, Beograd, 2000.) Napominjem da je pesnička knjiga Slavice Trajković objavljena znatno pre poetskih ostvarenja Milene Marković, dveju Ana: Mitrašinovićeve i Magde, i naravno, Radmile Petrović.

Pesničku knjigu „Hleba i cigara!“ karakteriše oštar i precizan poetski izraz, koji na satirično-groteskan način najdublje zadire ne samo u pesnikinjinu intimu, već i u sva nepočinstva surovog tranzicionog doba koje na najbolji mogući način oslikava kolektivnost i tragičnost bivstvovanja. Ironičnošću, ali i hipnotičkim ritmom, kao i oslobađajućom žestinom koja izvire iz svih stihova koji se nalaze u ovoj knjizi ponosili bi se i buntovnici poput Artura Remboa i Šarla Bodlera, a od ukletih pesnikinja čije je delo izdržalo probu vremena, primoravajući nas da se i sredinom dvadesetih godina novog veka i milenijuma zapitamo o izvorima njihove intime, pomenućemo francuskinje Žilbert Dalas i Mari Elen Marten, kao i najpoznatiju književnicu iz plejade neprilagođenih buntovnica: Silviju Plat. Pomenutim literarnim prometejkama i prometejima pesničkom knjigom „Hleba i cigara!“ pridružuje se i Milica Stojanović.

Prostori u kojima prebiva poezija Milice Stojanović prostori su svakodnevice i opore realnosti u kojima su svi dani izazovni; konkretnije rečeno to su dani borbe za očuvanje i izražavanje vlastitog Ja. Zato Stojanovićkina lirska dramaturgija prevashodno zbog ironičnosti kojom ova knjiga obiluje ni minimalno nije patetično krivotvorena, već je primerena pesnikinjinom doživljaju sveta; i to na isti način na koji njen jezik zna da bude čista energija; to jest jedan usijani blesak sa korozivnim ali ujedno i prosvetljujućim posledicama.

U svom predgovoru naslovljenom „Obnoviteljka i ništiteljka“ prof. dr Boško Suvajdžić hirurški precizno je istakao: „Poezija koju piše Milica Stojanović sva je u nepristajanju. Nepristajanju na sveprisutnu medijsku glupost, lakonsku društvenu površnost, merkantilni izrabljivački kapitalizam, nakaznu i perverznu menažeriju tzv. uspešnih po(s)lovnih ljudi, hulja i nikogovića, jalovih mediokriteta, varalica i lopova, secikesa i prevaranata“.

I pri kraju ovog prikaza jedna digresija: godine 2020. najveći pesnički događaj bilo je objavljivanje takođe debitantske pesničke knjige „Moja mama zna šta se događa u gradovima“, Radmile Petrović. Pomenuta pesnička knjiga uzdrmala je ne samo ovdašnju čitalačku publiku, već i književne kritičare. Knjiga „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ Radmile Petrović koja prevashodno osvaja iskrenošću, prodata je u 12.000 primeraka, što u Srbiji i za romane predstavlja veliki uspeh. Zbog te činjenice i Milica Stojanović bi morala znatno više da poradi na marketingu, zato što i njena poezija, uostalom kao i Petrovićkina, isključuje sve oblike arhaičnosti, od sintaksičkih do leksičkih.

Pesnički glas Milice Stojanović prepun je kritičke oštrice kojom secira ovdašnju iščašenu i obezduhovljenu realnost. „Hleba i cigara!“ je dijamantski izbrušena knjiga u kojoj autorka ne beži od teških tema već ih prvo istražuje, a potom i prezentira sa iskrenošću i hrabrošću koja samo licemere i kompromisere može da zaboli.

Nazad na „Hleba i cigara!”